The BackShop Journal

A Gallery of Thoughts on Arts, Culture and Orthodox Christian Spirituality

Душан Ковачев: Александар Херцен, оснивач народњачког социјализма

Александар Иванович Херцен (1812 –  1870) је идејни творац народњачког социјализма социјализма, писац,  књижевни издавач, писац, публициста и филозоф. Кроз литературу, а нарочито публицистику  је први идејно подстакао и популарисао ослобађање зависних сељака и  радника у империји Романових.

Партија социјалиста револуционара (Партия  социалистов-революционеров – ПСР) познатија под називом „Есери“,  директан је настављач Херценових социјалистичких идеја у Русији.  Заступали су идеју „народњачког“ револуционарног социјализма на  демократским и аграрним основама. На Херценовим идејама се развила и Радничка група (Трудова́я гру́ппа). Народна партија (People’s Party) која је постојала на међи XIX и XX века у САД се развила на Херценовим идејама аграрног „народњаштва“.

Херцен је основ аграрног поретка видео у  руском духу – социјалном поретку села који нема ничег заједничког са  хришћанством и не познаје приватну својину. На Херценова схватања је  нарочито утицао Прудон. Развио је паралелу на основу античког романа  Arminius. Као што је хришћанство некада својим идејама разорило римско  царство, тако ће „ново хришћанство“, одн. социјализам разорити руску  империју. „Нови варвари“ ће бити Словени, а нарочито Руси и спашће свет  од пропасти, јер су по природи анархисти и револуционари. Они ће  изградити нови поредак спајајући своје општине одоздо у нове федерације.  Своје идеје је најсажетије изнео у књизи Руски народ и социјализам (Русский народ и социализм).

Заслугом совјетских комуниста, Херцена до данас многи погрешно сматрају социјалистом-утопистом.

Јавни живот и рад

Први учитељи су му били Французи и Немци.  Дипломирао је на Московском универзитету 1834. године. Већ у младости  је прихватио идеје Радишчева и Сен-Симона, а касније су на његову мисао  нарочито утицале Прудонове идеје.

Већ 1835. године је ухапшен јер је  присуствовао јавном читању песама Михаила Матвејевича Соколовског,  противника режима императора Николаја I. и по судски утврђеној кривици  изгнан у Вјатку. За њега се заузео императоров син (будући император  Александар II) који је Вјатку посетио заједно са песником Василијем  Андрејевичем Жуковским, па је пребачен у Владимир, где је постао уредник  локалних градских новина.

По истеку казне, вратио се у Москву 1839. године, а 1840. је упознао Висариона Бјелинског. Министар унутрашњих  послова Александар Григорјевич Строганов је Херцена поставио за државног  секретара у Новгороду 1842. У Москву се вратио поводом смрти оца 1846. године и постао његов богати наследник. Већ 1937. године је избегао из Русије с женом у Париз и више се у Русију није враћао. У емиграцији на  Западу се упознао са бројним значајним личностима, између осталих са  Гарибалдијем и Прудоном.

Пошто је Херценова имовина била стављена  под секвестар вољом режима императора Николаја I, Херцен је искористио  породичне пословне везе са бароном Јакобом Мајером де Ротшилдом да  ослободи имовину од које је у егзилу финансирао себе, породицу и свој  рад.

Из Париза је 1848. године прешао у Женеву  када је потпао под полицијску сумњу да активно учествује у  револуционарном раду. Веома се разочарао неуспехом револуције у Европи. Из Женеве је 1852. прешао у Лондон где се много бавио питањем  индивидуализма и социјалистичког поретка. У Лондону је основао Free Russian Press  (Во́льная ру́сская типогра́фия или Вольная русская книгопечатня).  У овој штампарији је штампао свој часопис „Звоно“ (Ко́локол). Због  неприлика с владом у Лондону, прешао је поново у Швајцарску 1863, а у  Женеву се вратио 1864. године. Умро је од туберкулозе у Паризу 1870.  године, где је сахрањен, а касније је ексхумиран и сахрањен на гробљу у  Ници.

Лични живот

Херцен је по оцу кнезу Ивану Јаковљеву  потомак Андреја Кобиле, високог племићког рода из доба Рјуриковића, од  којег потиче и императорска породица Романов. Мајка му је била Немица и  протестанткиња, ћерка чиновника из Штутгарта Хенријета Вилхелмина Лујза  Хаг (Henriette Wilhelmina Luisa Haag). Пошто је рођен из љубави али ван  брака (отац и стричеви се нису женили до пред сам крај живота, јер су били у својеврсном рату за наслеђе), по тадашњим прописима мали  Александар није могао да носи очево презиме, па му је отац измислио  презиме „Херцен“. Још у раној младости се спријатељио са Николајем Огарјевим (Никола́й Плато́нович Огарёв) који му је до краја живота остао одани сарадник и пријатељ.

Године 1837. за Херцена је побегла полусестра (по мајци) Наталија Александровна Захарина  и тајно су се венчали. Године 1937. су се нашли у Француској, у егзилу.  Добили су сина Александра 1939. године, а 1841. кћер. Трећи син Иван родио се 1842, и умро пет дана по рођењу. Син Николај им се родио 1843. године и био је глувонем. Године 1844. су добили кћер Наталију, а 1845. кћерку Наталију која је умрла за мање од годину дана. Херценов однос с Наталијом се нарушио током њиховог боравка у Француској због њене заљубљености у породичног пријатеља, немачког револуционара и песника Георга Хервега, који је са својом супругом живео код њих током кратког боравка у Ници. Пошто му је супруга признала да машта о браку с Хервегом, Херцен је захтевао да он напусти њихов дом, а Хервег му је запретио самоубиством. Није му вредело, морали су да оду из Херценовог дома и Хервег је проширио међу пријатељима револуционарима вест о  Херцену који уценом забрањује жени да ступи у однос са човеком којег воли. Током 1851. г. је у бродолому страдала Херценова мајка са  глувонемим унуком Николајем. Наталија је Херцену родила 1852. године  сина Владимира и потом умрла.

Неколико година по жениној смрти  придружио се Николају Огарјеву који је такође живео у егзилу у  Француској у ванбрачној заједници с Наталијом Алексејевом Тучковом. Огарјев је био веома слабог здравља (патио је од болести срца), а  Херцен је по пресељењу код Огарјевих 1857. године ступио у везу са  Тучковом из које му се родило троје деце. Близанци су убрзо умрли. Треће  дете Херцена и Наталије Тучкове, Јелисавета, рођена 1869. године,  одрастала је убеђена да јој је Херцен ујак, док јој мајка на прагу зрелости није открила којој је истински отац. Јелисавета је у младости  извршила самоубиство због неузвраћене љубави.

Извор: блог Душана Ковачева

https://dusankovacev.wordpress.com/2015/09/21/%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1%80-%D1%85%D0%B5%D1%80%D1%86%D0%B5%D0%BD-%D0%BE%D1%81%D0%BD%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D1%87-%D0%BD%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%B4%D1%9A%D0%B0%D1%87%D0%BA/

Featured Article
Ilya Kabakov and the Ironic Nostalgia for Soviet Utopia
Ilya Kabakov and his wife, Emilia, are among the most celebrated artists of their generation, widely known for their large-scale installations and use of fictional personas. They are best known for their ‘total’ installations, which completely immerse the viewer in a dramatic environment. They trans...
Read More
Recommended Links