The BackShop Journal

A Gallery of Thoughts on Arts, Culture and Orthodox Christian Spirituality

Исидора Секулић, смерни див српске културе

Чудни су четинари. Бог шаље кишу, а њихово се лишће не укваси, Бог шаље сунце, а они се не радују. Бог шаље ветар, а они се не љуљају, Бог шаље сан и смрт дрвећу, а они се зелене.

Али кад уђеш у шуму, ти осетиш да се тле под твојим кораком угиба и нога ти упада у нешто мекано и труло. То су милијарде иглица које су, као сузе поносита човека, нечујно и невидљиво пале.

И видиш ситне тачкице стврднуте смоле која је, преко ноћи, у часу црног мрака, кад ни најближи сусед не мозе да види, потекла из срца које се у болу стегло.

А изјутра, кад пробуђени фјур потера стотину ветрова на све стране, дремљива стабла се у некој вртоглавој линији поведу за струјом, али врхови њихови су и тада будни и мирни компаси у неке неслућене пределе и даљине.

Исидора Секулић, "Писма из Норвешке"

Списи Исидоре Секулић надахњујући су спој непретенциозне поезије и високог интелектуализма. Она није тежила да постане писац, књижевни критичар и есејиста. Она је то по својој природи увек и била. На Велики Четвртак навршило се 60 година од Исидориног упокојења.

Исидора Секулић рођена је 1877. године у бачком селу Мошорину, до којег се до недавно од најближег села, Шајкаша, долазило неасфалтираним путем. Са седам година изгубила је мајку. Основну школу похађала је у Руми и Земуну, Вишу девојачку школу завршила у Новом Саду, Српску препарандију у Сомбору, а Педагогијум у Будимпешти. Докторирала је 1922. у Берлину.

Радила је као наставница у Панчеву и Шапцу, а 1909. се настанила у Београду. Једно време је боравила у Норвешкој, тада сиромашној земљи четинара и залеђених фјордова, а кад се вратила у домовину почела је да објављује књиге и ствара себи име. Била је први председник Удружења писаца Србије, и прва жена члан Српске академије наука и уметности. Са лакоћом је говорила седам језика.

После рата све више се враћала традиционалним вредностима, говорила је о љубави према Богу. Живела је скромно у кући на Топчидерском брду као монахиња у свету. У њен стан књижевници су долазили као на ходочашће. Посете је примала четвртком.

Друг Ђидо ју је напао после књиге "Његошу - књига дубоке оданости". Савладана страхом и озлојеђеношћу, тада је спалила дневнике и други том о свом омиљеном песнику-владици.

Њена проза је медитативна, иновативна. Њени есеји спонтано прелазе у неусиљену философију и задивљујућу психолошку анализу. Захваљујући својој ерудицији, умела је савршено да препозна идеје, захваљујући моћи опсервације лако их је сврставала, а захваљујући песничкој истанчаности, префињено их је описивала. Имала је и посебан дар за откривање књижевних талената.

"Умирање и смрт, последња борба коју свако мора сам издржати", написала је пред крај живота. Последња жеља јој је била да јој се тело завије у прост чаршав и да се положи у чамов сандук. Тражила је свештеника. Преминула је 5. априла, 1958. и сахрањена на Топчидерском гробљу. Изнад хумке једноставан бели крст и само: Исидора Секулић.

Била је скромна, није желела славу, али није могла да савлада потребу за изражавањем кроз писану реч, ни да сакрије мудрост и књижевни дар. Жртвовала је породичну срећу за подвиг самоће, ради стваралаштва и свечане загледаности у вечност.

Светозар Поштић

Featured Article
Ilya Kabakov and the Ironic Nostalgia for Soviet Utopia
Ilya Kabakov and his wife, Emilia, are among the most celebrated artists of their generation, widely known for their large-scale installations and use of fictional personas. They are best known for their ‘total’ installations, which completely immerse the viewer in a dramatic environment. They trans...
Read More
Recommended Links