The BackShop Journal

A Gallery of Thoughts on Arts, Culture and Orthodox Christian Spirituality

Најстарији језик и суштина једне културе

Почетком деведесетих година прошлог века, када су многи Срби почели да откривају свој идентитет и да без страха истичу припадност свом народу, почеле су да се појављују и све бројније књиге у којима се тврдило да су Срби најстарији народ на свету, и да су од српског језика потекли сви остали језици. Међу покретачима тих идеја највише је било људи без факултетских диплома, или са дипломама из области невезаних за истраживање тих области, као што су машинство и политичке науке, али су њихове теорије временом стекле наклоност и појединих историчара и лингвиста. Иако несумњиво вођени и родољубљем и жељом да се на неки начин надокнади осећај ниже вредности који се појавио услед огромне, злонамерне пропаганде а затим и рата против Срба и Србије, аутори тих књига углавном су искористили слабу образованост и подривен колективни идентитет дела нашег становништва да би стекли славу и новац.

Што се тиче староседелаштва Срба на Балканском полуострву, та теза је већ озбиљно аргументована од стране цењених стручњака. Па ипак, податак из уџбеника историје да су се Словени доселили на Балканско полуострво тек у шестом или седмом веку после Христа вероватно није заснован на завери, већ на легитимном уверењу старијих стручњака базираном на историјским, пре свега византијским изворима. О историји Јужних Словена у доба Антике ипак се мало зна, и тешко је за сад било шта неопозиво утврдити, али докази о староседелаштву Словена на Балкану ипак озбиљно мењају савремену историографију, а можда и оправданост територијалних потраживања у неким будућим политичким преговорима.

Са лингвистиком ствари ипак стоје мало другачије. Онај ко се барем мало удуби у проучавање историје језика одмах схвати да се сваки језик под утицајем околних језика и увођењем нових речи и израза брзо и незаустављиво мења. Познавање страних језика и култура такође нам омогућава да приметимо да су за исти језик и народ различити суседни народи углавном имали и различита имена. Је не желим овде да поставим било какве тезе о пореклу српског језика, само да укажем на неке опште лингвистичке чињенице које наведене неоромантичарске тезе чине у најмању руку сумњивим. Најзад, главни циљ овог текста је да истакне најважнији чинилац културног идентитета једне нације.

ПРОМЕНА ЈЕЗИКА

Колико брзо се један језик мења можемо видети по великим разликама између црквенословенског језика, који су по свему судећи Словени на Балкану користили у деветом веку, и савременог српског језика. У доба Светих Кирила и Методија вероватно нису ни постојале велике разлике између западне, источне и јужне варијанте једног, заједничког словенског језика, чији представници сигурно потичу из исте постојбине, где год она била, и те разлике су се у раном средњем веку могле сматрати само дијалекатским. Ако знамо да су се пољски и чешки, чија је разлика можда слична разлици између српског и бугарског, или чак српског и словеначког, почели раздвајати тек после 10. века, видећемо како се језици брзо крећу у различитим правцима.

Познати византијски и германски извори из позног античког периода наводе Венте (Венеде) и Анте као два највећа словенска племена која говоре различито, али се савршено међусобно разумеју. Сигурно је да се једно од словенских племена тада звало и Срби. То се, између осталог, види и по називу два огранка Лужичких Срба, који још увек живе на територији Источне Немачке, али њихов језик је, природно, сличан пољском (доњелужички), односно чешком (горњелужички), јер се налазе близу та два народа.

Брза промена језика може се запазити и по другим најстаријим записима. Епску поему "Беовулф", написану вероватно у 10. веку, тешко да може да разуме било који данашњи Енглез, а да ли ћемо језик који му је претходио назвати староенглеским, старонемачким или готским ствар је конвенције и ауторитета лингвисте који га именује. Након стандардизације језик се спорије мења, па Шекспира, који је писао на преласку из 16. у 17. век, може разумети и онај коме енглески није матерњи језик, као што сваки Србин са знањем руског, језика чија је књижевна варијанта усвојила више речи и облика из црквенословенског, може разумети већину текстова написаних на територији наше средњовековне државе.

Српски језик није стандардизован до 19. века, па су се произвољности у његовом коришћењу и број његових варијаната временом увећале. Вук Караџић је за образац узео источнохерцеговачки дијалекат, који је, будући у средишту нашег говорног подручја, био под најмањим утицајем околних језика. Ако један просечан Београђанин посети села око Пирота, рецимо, може помислити да слуша бугарски, а севернобанатски дијалекат је фонолошки и лексички под значајним утицајем мађарског језика. Илустроваћу утицај доминантног језика у средини реченицом коју сам чуо од једног Србина који се у Чикаго доселио као дете. Он је гужву у саобраћају док је возио кола описао овако: "кара испред мене, кара иза мене, а ја у битвини". Да у српском језику није развијен граматички и правописни стандард, можда би се неке од речи које користе Срби прве и друге генерације у Чикагу, као што су кена (лименка), пентати (бојити, фарбати) и бадрати (сметати, досађивати) временом нашле и у неком речнику.

Овакви примери нам говоре да чак и да се некадашњи заједнички словенски језик звао српски, то не значи да је он био исти овај језик који данас користимо, већ језик којим су се некад давно служили сви Словени, чији су потомци сада распрострањени од Берлина и Клагенфурта до Владивостока. А како се он звао, словенски, антски, српски или некако другачије не би требало да прави неку већу разлику.

НАЗИВИ ЗА НАРОДЕ

Још важнија ствар у овој расправи је назив за одређени народ који се прихвати и у употреби одомаћи. Научници не могу сасвим да се сложе око порекла назива речи "Срби" и "Словени", али чињеница је да су оне почеле да се користе након наводног доласка Словена на Балканско полуострво. На крају крајева, многи народи за себе имају другачији назив од странаца. Што један народ има више суседа, то је и број назива за њих обично већи. Тако се, на пример, Немци налазе у средини Европе, и сваки народ који их окружује их другачије зове. На енглеском они су Germans, на француском - Allemands, данском - tyskerne, италијанском - tedeschi, литванском - vokiečiai, летонском - Vācieši, на словенским језицима - Немци (Niemcy), а сами себе они зову Deutsche. Да нису тако бројни и да нису играли тако значајну улогу у европској историји, били бисмо због свих ових различитих имена потпуно збуњени.

Један од назива за различите етничке групе распрострањен широм Европе је прото-немачка реч Walhaz, у значењу "странац", "Римљанин", или "онај који говори келтским језиком". Тај назив се сада користи у разним језицима за означавање различитих народа. Од њега, рецимо, потичу речи Велшанин и Валонац. Мало другачија варијанта исте речи на пољском и на словеначком означава Италијане (Włoch односно lah), а у мађарском Румуне (oláh) и Италијане (olasz). Турци су Власима називали балканске хришћане, а назив се исто тако користио и за "сточаре". Срби истом речју називају романизовано становништво Источне Србије, а римокатоличко становништво Западног Балкана Власима је називало Србе у Босни и Херцеговини и уопште православце из бивше Војне крајине у данашњој Хрватској. Према томе, видимо да се исти назив може користити на разним језицима за народе различите по пореклу, језици и религији. У светлу ових околности, питања ко је, када и зашто Србе назвао Србима губе на значају.

Бугари су назив добили по азијском племену чији се језик изгубио јер су су се утопили у словенску масу. Мађари, исто пореклом из Азије, у својој крви по истраживањима сада имају само пет посто оригиналних гена. Већина земаља Мађаре назива по Хунима, који су се, као и Авари (Обри) утопили у остале народе и од њих сада остају само топоними и сигурно језички утицај који нико више не може да истражује. Иван Поповић, обдарени лингвиста кога је, по свему судећи, УДБА ликвидирала у Немачкој почетком 1960-их тврдио је да су Срби и Румуни толико помешани да пола те помешане масе говори српски а пола румунски. Трећина румунских речи има словенско порекло, а када упоредимо синтаксу српског и руског, видимо да је синтакса српског готово сличнија латинском. 

СУШТИНА ЈЕДНЕ КУЛТУРЕ

Срби су малобројан народ, често злостављан и на различите начине десеткован, али то не треба да буде разлог да се њиме не поносимо. Налажење потврде личног идентита у древности свог народа и језика, како то чине поједини псеудоисторичари и псеудолингвисти, не разликује се много од потврде сопствене сигурности у материјалном благостању. Јер оно представља само материјални доказ који служи за сакривање личних недостатака иза колективне величине и за надокнаду духовне празнине или психолошких комплекса хвалисањем сопственом јачином, способношћу и узрастом.

Оно што један народ чини аутентичним јесте његова култура, коју не чине само историја и језик, већ највише религија. Припадници тзв. српске аутохтонистичке школе највише истичу паганску словенску веру, а немањићку српску државу, која нам је дала чак деветнаест  владара светитеља, они ниподаштавају. А ми знамо да се, за разлику од римокатоличке, у православној цркви светитељем не проглашава онај који је био само политички подобан. Ти људи су стварно били свети. Ми се од Хрвата не разликујемо ни по изгледу ни по језику, само по вери, а опет због тога имамо и различите називе и гравитацију ка другачијим цивилизацијама.

Срби нису само изузетан народ, већ и изабран народ, као што су то били Јевреји пре него што их је 33. године Бог ставио на одлучујући испит. Срби су постали оно што јесу кад су примили хришћанство. Тако су добили не само истиниту веру, већ и писменост и културу. Од разуларене, многобожачке масе постали су потенцијални наследници Царства Божијег.

Може се десити да неког не задовољава да своју културу дели са другим народима, као што су Руси и Грци. Тај онда може усвојити Светосавље, завештање највећег Србина и оца наше нације. Али Свети Сава, за разлику од данашњих надобудних аутодидакта, био је роб (раб Божији). "И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга" (Мт. 20:27). У овој реченици крије се тајна за разумевање суштине нашег бића, како личног тако и колективног. Колико смо јединствени у послушности и слеђењу правих вредности, толико ће нам се и дати.

Ми Срби можемо да будемо поносни на свој народ, језик, уметност, културу и историју, али пре свега благодарни Богу што нас је убројао у изабране народе и пружио нам могућност да себе до краја живота усавршавамо благодатним откривењем и светим причешћем. Већина нас својим мислима и поступцима то ионако није заслужила.

Светозар Поштић

Featured Article
British Pelagianism and the Push Toward a World War
In the article "The British Are Driving the West's War Agenda -- But Why?" published two days ago in Global Research by Richard Cook, the author labels Brits as the masterminds of the current frenzied Russophobia in the West and the impatient effort to start World War 3. Cook is a retired Ameri...
Read More
Recommended Links