The BackShop Journal

A Gallery of Thoughts on Arts, Culture and Orthodox Christian Spirituality

Владимир Коларић: Без сиротиње нема спасења

Хришћанство није идеологија и не би смело да се са идеологијама расправља спуштајући се на њихову раван; оно се ступајући на тло идеологије самозаробљава и самозаборавља у „свету овом“ и прихвата да је принцип његовог говора и његове логике лавиринт, а не слобода, сумрачни компромис, а не неумољива, сунцокретна устремљеност ка Истоку.

Али то не значи да треба да буде равнодушно према идеологијама и њиховим лажима, али и њиховим истинама или макар мотивацијама - друштвено-историјским узроцима идеологија; јер не би смело да буде равнодушно према људској патњи.

Патња је стање појединачног људског бића, али и заједнице, али и човечанства у својој укупности, и не би смео да буде занемарен ни један од ових модуса палости, јер ћемо заборавити на палост или оправдавати је - а то је већ опет идеологија.

Ако смо осудили комунизам јер је палио цркве, ако указујемо на етнофилетистичку опасност национализма, ако критикујемо цркву као последњу апсолутну монархију на свету, не бисмо смели да скрећемо поглед са претензије једног политичког и економског система да се себе прогласи једином истином света и његовим у историји јединим одрживим поретком.

И управо из рашчаравања ове илузије, освештене у борби латиноамеричких народа против црне бруталности која иза ње стоји, из непристајања да социјална правда и социјална борба у хришћанским устима може бити једини псовка - настало је оно, за многе озлоглашено а за много више њих још потпуно непознато - узимање Библије у једну а Капитала у другу руку, да би се супротставило новој капиталистичкој звери, тела пребојеног дугиним бојама, али једнако црне душе - теологија ослобођења.

Теологија ослобођења заиста није тако једноставна појава, као и свака појава рођена у крви - крв морамо да видимо када судимо о њој, а не само речи. Том крвљу морамо да меримо и, како сам аутор каже, помало настран и саблажњив наслов књиге „Изван сиротиње нема спасења: Мали утопијско-пророчки огледи“ Јона Собрина (Jon Sobrino: Fuera de los pobres no hay salvacion, Madrid, 2007; превод на хрватски Роман Карловић, Ex Libris, Ријека, 2010). Она своју вишеспратну теолошко-философску грађевину и гради на крви Оскара Ромера и Ињасија Елекурије, који су је положили за своју истину, не апстрактни склоп уверења, него живи живот са ближњима.

А ближњи нису једна равнодушност, једна празна реч и једна мантра - они су ми сами ако смо ми Христови. Палост у којој они живе такође није нека апстракција и нека метафизика, него конкретна палост конкретне направде, као што ни смрт није апстракција и метафизика него оно што Собрино назива језгром своје књиге - „(живот и) смрт Божијега створења“, коју никада и нипошто не смемо прихватити као нормалну и оправдану, не само у њеној „онтолошкој“ него и у њеној социјалној и историјској пустошности.

Јер чему сва вера наша, ако пророчки на пламтимо против неподношљивих неправди овога света и ако утопијски не тежимо запосвести да „будемо једно“, једна „људска породица“, ако не преузимамо „одговорност за стање овог нашег нечовечног света“ и ако не испољавамо „бригу о стварности“, преузимајући њено бреме.

Не говоримо одмах о миленаризму и о „ружичастом хришћанству“, јер то су, макар понекад и оправдано, говорили свима онима који се нису заклањали иза својим сопственим страстима измаштане „Божије воље“ и окретали поглед од дечије сузе и силе силника.

Уместо претварање литургије у још једну метафизику међу метафизикама и, речима пријатеља теолога, „универзални кључ за све“, окренимо се њеном истинском, делатном смислу, који је у заједници и преображају; који тражи пламено срце, а не ритулализам и још једну од „утешних“ философија „овога света“.

И сетимо се - о, оспораватељи Свечовека - читајмо и живимо речи из Дела апостолских (4, 32-35): „А у народа који поверова беше једно срце и једна душа; и ниједан не говораше за имање своје да је његово, него им све беше заједничко. И апостоли с великом силом даваху сведочанство о васкрсењу Господа Исуса Христа, и благодат велика беше на свима њима. Јер нико међу њима не беше у оскудици, пошто сви који имађаху њиве или куће, продаваху и доношаху новце од проданога. И полагаху пред ноге апостолима; и даваше се свакоме према потреби коју је имао.“

Не заборавимо на ово и посветимо се овоме, не због комунизма и не због иједне идеологије, него зато што никада после ових речи није јасније насликана слика „онога без чега је узалуд сва вера наша“.

А колико нас данас о томе говори, заиста, на крвљу а не ситим језиком говори? Пева из срца, свог и свих срца овог света, а не само јефтино фразира?

И, зато, ко смо ми да мимолилазимо ову особену и енергичну Собринову књигу и питања која она поставља, ко смо у свом трујумфализму и умишљености? Ко ако не слама Божија, чија празнина одзвања, „сламка међу вихорове“, која неће преживети, неће, ако не нађе свој темељ у васкрсењу, у свеваскрсном и христоваскрсном животу целокупног народа Божијег.

Featured Article
Do We Live in a Dystopia?
The literary genre "utopia" acquired its name from the novel by the same title, published by Thomas Moore in 1516. Various authors have tried to imagine a perfect society and describe it in the form of a project, tale, or novel. Plato's Republic is probably the first known utopia, describing th...
Read More
Recommended Links