The BackShop Journal

A Gallery of Thoughts on Arts, Culture and Orthodox Christian Spirituality

Владимир Коларић: Љубав никад не одустаје - поезија Алена Кристића

Наш највећи проблем није неверовање, јер ко не верује може поверовати, а свачија вера или невера је ионако велика тајна, коју препуштамо у руке Божије. Којима ништа и нико није нечист, које се губаваца и ђавоиманих додирују колико и праведника. Наш највећи проблем је што смо узели Бога у своје руке, пристрасне и плаховите, па судимо свему и свакоме у Његово име, судимо и Њему самом, приписујући му наше острашћене речи.

Наше маске, којима урастамо у „свет овај“, које нас пред њим оправдавају и њему нас препоручују – оне су маске којима другима не дају да виде Бога у нама самима, а нама да видимо Бога у другима; оне су наш заклон пред огњем који док сажиже оживљава, али само оне спремне да у њима сагори оно што сагорети мора, јер схватају да то ионако није њихово. Они који су се везали за тај „дрек“, и у њему пронашли свој идентитет, за њих је тај Божији огањ гори од сваког пакла. Смрт им је ближа од вечног живота у ком неће бити тих маски, и у ком ћемо, очувавши своју личносну појединачност, морати да гледамо себе и друге без тих маски, без сенки и образаца „света овог“, за који се сада тако грчевито држимо. То је права претња за наше спасење, за живот васкрслих у Царству Небеском, а не оваква или онаква правила, не уљуљкивање, не јефтине утехе и тријумфализми.

Католички теолог ослоњен на фрањевачку традицију Ален Кристић, један од највећих проповедника слободе на овим балканским (само)заробљеним просторима, своју збирку поезије и назива „Гравитација“ (Shura Publikacije, Опатија, 2017) – јер цео наш живот зависи од гравитације којој се препуштамо, ка „свету овом“ и његовим лажима и омразама, или ка Божијој љубави и слободи, ка оном „волите једни друге“ и „да сви будемо једно“.

Али Ален Кристић нам, наравно, не заповеда, па нам не заповеда ни икакав зацртани обавезујући пут нити било какву обавезујућу и идеологизовану форму „љубави“, „слободе“ или „јединства“, већ он то својом слободом сведочи. Могуће је веровати, погледајте мене, као да каже, али не погледајте мене у смислу узора, који треба следити и копирати, него – нађите своју слободу и свој лик, нађите себе. А могуће је наћи себе и у Господу, у Богу нашему, јер где би себе иначе тражили?

У песмама Ален Кристић се стално обраћа Богу, који није хегемон, моћник, него Богу који је једино могућ као Бог са крста, Бог који, парафразираним стиховима Дениса Јурића, љуби са крста баш зато да не би љубио са копљем у руци – јер копље је наменио себи, а не људима, којима то копље није судбина, него ствар њихове слободе.

Вера Алена Кристића није немоћно позивање на земаљске ауторитете било које врсте или на сигурност „света овога“ макар и под видом побожности, већ вера која је најдубље искусила „безразложност љубави Твоје“ и спремност да се сваког часа „лови“ овим светом са Богом, „кроз тисуће лица и тијела, кроз прегршт сјена и слика“.

Јер Бог је све у свему. Он је чак и у маскама нашим, помажући нам, ако ми хоћемо, да их распршимо у парампарчад, без страха да после тога више неће бити ни нас.

А најгоре ако су наше речи – а песничке и молитвене нарочито – и саме та маска, или ако заступају маску а не лик, силу а не истину.

Поезија Алена Кристића није таква, није. Његова реч тихо куца, понекад не на главни улаз него на споредна врата и прозоре, али не одустаје. Јер љубав никад не одустаје. По томе ћете је препознати.

Featured Article
Do We Live in a Dystopia?
The literary genre "utopia" acquired its name from the novel by the same title, published by Thomas Moore in 1516. Various authors have tried to imagine a perfect society and describe it in the form of a project, tale, or novel. Plato's Republic is probably the first known utopia, describing th...
Read More
Recommended Links