The BackShop Journal

A Gallery of Thoughts on Arts, Culture and Orthodox Christian Spirituality

Владимир Коларић: Права тајна Ђорђа Кадијевића

„Јадни, слаби Срби“, прокоментарисао је мој пријатељ гледајући један музички спот позног југословенског рока. Нешто слично је рекла и једна друга особа гледајући снимке са злогласне Осме седнице. Други пријатељ ми је, својевремено, док смо били студенти, рекао како је заволео прозу Живојина Павловића јер је ту први пут видео да неко описује како се у Србији заиста живи.

И стварно, у послератном периоду српски уметници су били најбољи када су се трудили да што верније сведоче о томе како се заиста живи у Србији, без идеолошких и митолошких димних завеса, без окретања очију и подрепаштва. Без много украса и боја, помало сирово и шкрто, конкретно и сведено, са доминантним осећајем пролазности. Као Иван Ивановић, поменути Живојин Павловић, Живорад Лазић, Драгослав Михајловић... и као велики филмски и телевизијски редитељ, једно од највећих имена српске културе, Ђорђе Кадијевић, у свом роману „Божија воља“ (Орфелин, Нови Сад, 2016).

Како у поговору овог романа примећује наш најбољи познавалац Кадијевићевог дела Дејан Огњановић, ова књига структурисана је на моделу Станковићевих „Божијих људи“ - фрагментаризована структура у којој је сваки сегмент посвећен и именован по једном, посебном и незаменљивом човеку, једној људској судбини, а које све повезује последња година рата у Београду и оближњој Умки, где су многобројни Београђани утекли пред „савезничким“ бомбардовањем.

Као ни његове ликове, тако ни Кадијевићево писање не води политика, нити аутоцензура идеолошке лакировке, него аутентично сведочење и аутентичен доживљај људског егзистенцијалног искуства, дакле људског искуства сусрета са бићем, са смрћу и са самим собом. У тој мери да се ова пресна реалистичка проза, као најбоља српска проза уопште, на моменте опасно граничи час са фантастичним час са мистичним или религијским. И то баш опасно - јер Кадијевић је један од ретких у српској уметности који се никада није либио тога да говори из позиције сопственог „ја“. Не „ја“ као онтолошке затворености него оне појединачности и конкретности у којој једино можемо препознати, изразити сопствено биће, у којој уопште и можемо бити неко биће, у његовом „личносном“, теолози би рекли ипостасном јединству.

Он зато и пише именујући, указујући на трагичност сваког појединачног самства пред неизбежном смрћу, али - именујући их и осветљавајући их сопственим трагичним самством - он их сагледава у једном другом нивоу јединства, једином способном да сваком од тих самстава да смисао, а да тај смисао није манипулативан и идеолошки, да није смисао који води само ка смрти, без жеље да се о њој ишта зна, да се призна њена застрашујућа реалност.

Кадијевић нам отвара очи за ту смрт, не да нам да се заваравамо, али ипак... Ипак нам јасно показује да нисмо и да никада нећемо бити заборављени. Не у причи или у историји, што је ништа, већ у бићу и, што је најважније, у ономе (Ономе) што биће превазилази. Знамо, јер нам срце затрепери кад изговарамо у себи имена свих тих патника. Знамо да смо са њима једно и да је сваки од нас, заувек и нанавек, једно. И да ће једном, такође, и наше име бити изговорено. Да се заправо увек и изговара, светли једно и јединствено, јер све и свако је сад, иначе није (био) никад.

Како рече други највећи представник новије српске културе, Жарко Видовић, трагедија може бити осмишљена једино литургијом, а свака уметност је онолико уметност колико је ближа литургији, ближа јединству Тела Христовог, истинској вољи Божијој.

То је код нас нажалост толико ретко, наша савремена култура је култура раслабљености. Али има светлости да нас води, има упоришта. Права тајна Ђорђа Кадијевића тек треба да се открије.

Видети:

Ђорђе Кадијевић - Повратак изворној културној парадигми:

https://stanjestvari.com/2017/07/15/kadijevic-kulturna-paradigma/

Владимир Коларић - Филмски дух Ђорђа Кадијевића у љубави и истини:

http://pouke.org/forum/index/1346437251/1346437614/%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%80-%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%9B-%D1%84%D0%B8%D0%BB%D0%BC%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%B4%D1%83%D1%85-%D1%92%D0%BE%D1%80%D1%92%D0%B0-%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B%D0%B0-%D1%83-%D1%99%D1%83%D0%B1%D0%B0%D0%B2%D0%B8-%D0%B8-%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B8-r6720/

Featured Article
Do We Live in a Dystopia?
The literary genre "utopia" acquired its name from the novel by the same title, published by Thomas Moore in 1516. Various authors have tried to imagine a perfect society and describe it in the form of a project, tale, or novel. Plato's Republic is probably the first known utopia, describing th...
Read More
Recommended Links